Tuga :-((

Mart je za mene poceo jednom jako tuznom vescu...Neko meni vrlo drag nije vise sa nama, zena za koju su govorili da licim na nju...i to ne samo likom...moja tetka. Nista lepse nisam mogla da cujem u svom zivotu nego da licim na nju. Nje vise nema, i to je ogromna praznina pre svega za njene najblize ali i za sve one koji su je poznavali...

Tuga je deo nasih zivota...kao i radost. Ali neke tuge su drugacije od ostalih...neke nosimo zauvek. Medjutim ako sam nesto naucila od ove izuzetne zene je da tugu ne treba pokazivati...probala sam ali nije islo. Kazu da tuga privlaci jos tuge...ali nisu sve tuge iste...tako da ovog puta ne verujem u to...Posle prvog soka i poricanja, nastupio je period realnosti...znam da ce mi nedostajati ali sigurno ne vise nego njenim najblizima...Ja cu se nje secati onako kako znam da bi ona volela...bila je blaga, nezna, i prema svima otvorenog srca, a opet samo ona je znala kako se zapravo osecala. Bila je zena sa veliko Z ...nije robovala obicajima, i nametnutim pravilima...bila je jedinstvena...tako cu je se i secati...i znam da cu pre nego sto nesto treba da uradim ili odlucim pomisliti kako bi to ona uradila...

Zivot bez tuge ne postoji...Sa tugom se svako nosi na svoj nacin i ja zaista ne razumem "pravila" tugovanja...nije ni tetka a imala je velikih tuga u svom zivotu...Mnogo toga sam naucila od nje, ali najvaznije od svega je postovanje svakoga, svacije licnosti i individualnosti...pamticu je i po blagom osmehu i po nenametanju niti sebe niti svog misljenja...negovala je individualnost i kod svoje dece i kod drugih...tako cu je pamtiti. Tako da i recenice poput "vreme leci sve" ovde ne vaze...vazi samo ono sto stvarno jeste...a to svako od nas zna sam.

Ja verujem u jedno cvrsto...da je ona sada na boljem mestu...ma kako se ono zvalo. I znam da ce ziveti u meni kroz secanje na nju. Podrzavala me je u svemu pa i u ovome sto radim...i to nikada necu zaboraviti. Tetkice moja nadam se da ces uvek biti uz mene!!!

P.S. Mozda neko pomisli da ovo nema veze sa astrologijom...ima ali ja ovog puta necu pisati o toj vezi, sasvim je dovoljno sto je sama znam.

Tetka je bila profesor istorije, volela je knjige, a ja sam se setila Branka Radicevica i ove pesme...

Tuga i opomena

Branko Radicevic

Nje više nema - to je bio zvuk

U njen kad ja unišo bijah dom,

Strahovito me dirnuše tad huk

Iz vedrog neba, kao strašni grom,

Veselja moga ubi sam on puk,

Iz korena se ljuljnu žitka strom;

I da mu deblo nije bilo kamen,

Tih reči bi ga prelomio plamen.

Duboke noći vladaše tišina, -

Ovako bija onaj sanak moj, -

Umilno na me gledaše svetlina,

Bezmerni koju slaše zvezda broj,

I daljnih glasa ču se tad milina,

Umilnija neg' što je slavka poj,

I bliže ovaj dolazaše zvuk

Kroz tavno sjajne noći bajni muk.

Tavnina zače begat od ishoda,

U mračne dve se točke on sabija,

I u dva jošte umiljata svoda

Nad ovima se tade on savija;

Tavnina jošte zatim od zahoda

Zače se viti kano kaka zmija,

Od više svoda dotle ti se prosu

I lepu divnu činila je kosu.

Sve lepše sad čuveni zvuča glas,

I krećati se započeše zvezde,

U dvogubo ih delja njihov kras;

Od sviju dve ja vidih kako jezde

I kako stižu, mile točke, vas,

U vami vidih kako s' one gnjezde...

O, bože dragi, prevelika čuda,

to oko u snu gleda moje svuda!

Sve lepše i lepše zvučala je gudba,

I okolina micaše se sva,

u jedno sve je vukla neka žudba,

Snežano polje dizati se šta,

Umilna svuda viđaše se ludba,

Ruža se diza iza svoga sna,

U istoku se diza rujno more:

To činilo je kras od mlade zore.

Iz snega je izišla vrata slika,

Iz snega zore krasno deve lice,

A ruža hitro, umiljato slika

Divne zatim njojzi usničice;

Pa kako divno stajala je slika,

Kad ruža dobi zatim zlaćenice!

Za rujnom zorom izađe oblače,

Oblačiti je krasno zatim zače.

Ja vidjeh dragu kao za života

to je ona umiljata bila:

Kosa vrana sada se milota

Kao i pre po zracima vila,

Snežna lica i sad je belota

Kao i pre na me smehe lila,

Smehe lila, na mene gledala,

U srce mi blaženstvo sipala.

Moje srce bilo je blaženo

Da ne mogah reči govorit,

Njeno oko gledaše mileno;

Ne mogah se više protiviti,

Ja pohitih ka njojzi hiterno,

Da obuhvatim telo milo njeno:

Rukom nebu ona pokaza tade, -

Ja se probudih, a sanak nestade.

Nebu brzo ja pogledah gore,

kuda je ruka pokazala mile,

nada mnom ne beše sjajno more,

Ne zvezda noći, niti gudbe sile,

Da krene njih i sneg i mlade zore,

Da spravi meni opet lice mile:

Nebo vedro, snege i kerove

Vidih samo i moje drugove.