Kao neko ko decenijama posmatra ljudsku prirodu i cikluse kroz koje prolazimo, ne mogu a da ne primetim kako se određeni psihološki i moralni obrasci ciklično ponavljaju. Kada se lične i kolektivne vrednosti nađu na udaru onih koji ih ne razumeju, ključno je ostati iznad mutne vode dnevnih rasprava. Zato ovaj tekst ne govori o pojedincima, niti o konkretnim geografskim koordinatama - on govori o univerzalnoj psihologiji ljudskog ponašanja, o kompleksima i o tome zašto se bolji uvek prvi napada.
Gde prestaje dostojanstvo, počinje agresija glasnih
Živimo u vremenu u kojem se najglasnije napada upravo ono što vredi. Ako pažljivo posmatramo svet oko sebe - ne kroz prizmu dnevnih naslova, već kroz prizmu osnovne psihologije, morala i etike - primetićemo jedan paradoksalan, ali gotovo zakonit obrazac: meta nikada nije ono što je slabo, marginalno i beznačajno. Meta je gotovo uvek ono što poseduje autentičnu vrednost, istoriju, dubinu i snagu.
U psihologiji je odavno poznat mehanizam projekcije i kompleksa niže vrednosti. Kada pojedinac, ili čak čitava grupa ljudi, ne može da dosegne određeni nivo dostojanstva, morala ili unutrašnje stabilnosti, pred njom se otvaraju dva puta. Prvi je teži - rad na sebi, učenje, sazrevanje i prihvatanje činjenica. Drugi je mnogo lakši, ali i pogubniji - pokušaj da se sopstvena praznina prikrije agresijom prema onome ko je stabilniji, svesniji sebe i svog identiteta.
Tako nastaje paradoks: umesto poštovanja, rađa se animozitet.
Umesto želje da se iz istorije nešto nauči, na scenu stupa negiranje činjenica, prekrajanje stvarnosti i buka koja pokušava da nadjača razum. Najtužnije u svemu tome nije čak ni samo ponašanje onih koji kroz bes, bahatost i galamu pokušavaju da prikriju nedostatak argumenata i sopstvenu prazninu. Najtužnije je što se duhovna i intelektualna nepismenost danas često sistematski prenosi na mlađe naraštaje, trujući svest onih koji tek treba da upoznaju svet i nauče da razlikuju istinu od manipulacije.
Zato je važno prepoznati ove mehanizme.
Kada vidite koordinisane napade, bezobrazluk i pokušaje obezvređivanja nečega što ima duboko korenje, znajte da to nije odraz snage onoga ko napada. Naprotiv. To je najčešće krik nemoći. Potvrda da onaj ko napada pati od hroničnog nedostatka sopstvenog identiteta, pa jedini osećaj važnosti pronalazi u negiranju tuđeg.
Visok prag tolerancije odlika je stabilnih sistema i zrelih ljudi. Ali svest o sopstvenoj vrednosti podrazumeva i postavljanje granica (dosta je bilo!). Ne kroz spuštanje na nivo onih koji viču, već kroz dostojanstveno distanciranje i biranje prostora, ljudi i energija koji još uvek znaju šta su poštovanje, etika i mir.
Jer, na kraju dana, istoriju i trajanje ne pišu oni koji trenutno prave najveću buku, već oni koji u sebi nose neprolaznu vrednost.
"Budimo ljudi" - Patrijarh Pavle
U ovoj jednostavnoj rečenici možda je sažeta najveća životna filozofija.
Kada se stvari postave tako visoko i tako čisto, sve sitne političke igre, veštačke podele i svakodnevna bahatost odjednom izgube deo svoje snage. Jer pred istinom, dostojanstvom i čovečnošću, sve maske pre ili kasnije padnu.
Patrijarh Pavle je često govorio da "zlo dobra doneti neće", podsećajući da čovek ne sme izgubiti sebe čak ni onda kada ga okružuju buka, nepravda i agresija. Govorio je i da treba pomagati ljudima bez nasilja, poštujući slobodnu volju svakog čoveka.
A možda je najteža, ali i najuzvišenija njegova poruka bila ona o odnosu prema neprijateljima:
"Čuvajte i neprijatelje svoje i molite se za njih, jer ne znaju šta rade."
Jer čovek je zaista najveći onda kada, uprkos svemu, uspe da sačuva ljudskost.
Нема коментара:
Постави коментар