понедељак, 21. септембар 2020.

Tu sam....


Dragi moji...
Zahvaljujem se svima koji su pisali da mi izraze saučešće...Toliko saosećanja, razumevanja, ljubavi, poštovanja...Hvala vam svima...

Hvala vam za ljubav, ona je obostrana...

I ja se budim već nekoliko dana sa istom jakom potrebom da pišem....

Odlaskom roditelja izgubila sam ulogu ćerke...a bila sam njihovo jedino dete...mamina mezimica i tatina ćera...Više nego svesna sam činjenice da me niko ali baš niko više neće voleti kao što su me oni voleli...Bol koji osećam isto tako sam sigurna da nikada neće prestati...samo će vremenom promeniti oblik...Ali isto tako znam da sada oni žive kroz mene i njihovog unuka!
Od kada pamtim za sebe štitili su me od svega i pripremali na sve osim na njihov odlazak...Mama je uvek imala rešenje za svaki problem, tatu sam mogla da pozovem u bilo koje doba noći i znala sam da će se stvoriti najbrže moguće...bilo da sam negde ostala bez benzina ili mi je pukla cev u stanu...Sa mamom sam imala vremena da se pozdravim sa tatom ne...I ja nisam izgubila samo roditelje, izgubila sam najbolje prijatelje...Nije postojala stvar koju nisam podelila sa njima, najpre sa mamom ali sam znala da i tata sve zna...Za mene oni su bili i ostali moji superheroji...Rano su postali baka i deka i nisu se promenili možda su nas voleli još više ako je to bilo moguće kada su oni u pitanju...
O svemu smo pričali...znali su sve moje tajne...ali o smrti nikada nismo pričali...Ono najvrednije što su mi ostavili a nematerijalno je ljubav...Moja dva Strelca su mi ostavili i životni optimizam, veru, nadu....i moto: Sve možemo kada smo složni....

Pisanje mi nedostaje...a rad bi mi sigurno pomogao (pomažući drugima pomažemo sebi).
Uradiću isto što bih i savetovala nekog ko je u sličnoj situaciji...Krenuću laganim koracima...
Drugi put za kratko vreme pišem da Život ide dalje mislim i sada tako, samo nisam verovala da ću to napisati ovako brzo.