Ne znam do koje će obale stići,
Ovo nije zapis o zvezdama na nebu. Ovo je zapis o onome što već neko vreme nosim u sebi...
Jedva sam čekala da dođe vikend. Zbog prava da isključim telefon, da ne otvorim nijedan portal, da ne čujem nijedne vesti, dnevnike. Da se, makar na dan dva, sklonim od svega što poslednjih nedelja preti da eksplodira, što urliče sa svih strana i u svetu i ovde kod nas, na ovom našem večitom buretu baruta koje se, čini se, opet primiče fitilju.
Jer, priznajem.... umorna sam. Umorna od vesti koje se ne smiruju, od naslova koji plaše pre nego što informišu, od osećanja da se, kud god da se okreneš, nešto sprema a da to ni malo nije dobro. Nisam sigurna da postoji čovek koji trenutno prati svetska a posebno naša dešavanja, a da se ne oseća makar malo izgubljeno.
Jutros me je probudila kiša...ona letnja koju obožavam. Onako sanjiva sedela sam oko pola sata i slušala kišu...Uradila svoju verziju Tai čija :), doručkovala, uz prvu kafu ispričala se sa mojim omiljenim Blizancem...dok je njen muž a moj zet usisavao kuću...
I evo me sedim za mojim starim lepim radnim stolom sa pogledom prema šumi (koja odoleva ekspanziji izgradnje), jer osećam potrebu da nešto zapišem. Ne da bih se žalila, nego da bih sebi razjasnila šta zapravo mislim i osećam.
Ono što najviše primetim, kad malo zakoračim unazad i pogledam širu sliku, jeste sledeće: istorija je jedna. Dešavanja su ista, činjenice su iste, ali način na koji ih svako čita, tumači i koristi, često zavisi isključivo od toga kome to u datom trenutku odgovara. Isti događaj, ista godina, isti učesnici - pa opet, svaka strana svoju priču priča drugačije, birajući ono što joj ide u prilog, a zaboravljajući ili preskačući ono što ne. To nije ništa novo. Ljudi to rade vekovima. Samo se menjaju imena, godine, granice - obrazac ostaje isti.
I baš zato mi istorija, koju toliko volim, danas ne služi da bih nekog optuživala ili nekog branila. Služi mi da razumem da smo ovde već bili. I izgleda ništa nismo naučili! Da su se narodi delili, spajali, izdavali i praštali, i pre nas, i posle nas će se dešavati isto. To ne umanjuje bol koji trenutno osećamo - ali daje nam neku vrstu perspektive. Podseća nas da nismo prvi, i da nećemo biti ni poslednji, kojima je istorija namenila ovakav trenutak. Ali boli kada shvatiš da se istorijsko pamćenje skraćuje, da se nekadašnji odnosi, solidarnost, lako brišu, a da nepravda i selektivno gledanje na važna dešavanja, na žrtve, postaju standard na ovim prostorima. Teško je gledati kako se koreni i jezik preuređuju preko noći, dok mi, koji pamtimo i drugačija vremena, ostajemo da svedočimo tom stalnom plivanju uzvodno
Ne delim ljude po naciji, veri, ili političkom ili nekom drugom opredeljenju. Nikada nisam ni delila. I mogu da se pohvalim da imam klijente na svim stranama, iz svih zemalja....Za mene je oduvek postojala samo jedna prava podela - na dobre i loše ljude. I upravo to me poslednjih meseci najviše boli: čini mi se da je zla, bezobrazluka, bahatosti i bezobzirnosti, sve više.
Vidim to svuda. U vulgarnosti kojom se pojedini danas obraćaju drugima, bez imalo stida. U pretnjama koje se izgovaraju javno, glasno, bez ikakve bojazni od posledica. U tome kako se, umesto brige za najstarije i najranjivije među nama, čuju ideje da im se oduzmu prava koja im po svemu pripadaju. Vidim to i na društvenim mrežama, gde je mržnja postala neka vrsta sporta - gde je lakše nekog omalovažiti nego saslušati, lakše osuditi nego razumeti.
Na televiziji svi govore istovremeno, svi sve znaju, svi su najpametniji a niko, čini se, ne sluša. To me najviše zamara. Ne različita mišljenja, jer ona su oduvek postojala i uvek će postojati i treba da postoje - nego način na koji smo prestali da razgovaramu, a počeli samo da vičemo jedni preko drugih. Dijalog je zamenjen monolozima, a u toj opštoj galami, pristojnost i tiha mudrost se povlače pred najglasnijima. Dokle više?
Ja jednu televiziju ne gledam već punih pet godina, ostale selektivno pogledam samo da budem u toku i samo zbog - vesti i aspekata (vi redovni čitaoci se sećate te moje rubrike). Možda sam ja preterani optimista ali ja imam jednu veliku želju - da se svi, makar na trenutak, setimo da je pristojnost izbor koji svako od nas pravi svakog dana, bez obzira na to šta se dešava oko nas. Možda ne možemo da promenimo tok istorije, niti da utišamo one koji viču sa ekrana, na ulicama, u nekim ustanovama, iz nekih zemalja.....ali možemo da sačuvamo sopstveno svetlo. Jer, na kraju krajeva, mrak se ne pobeđuje urlanjem, već prosto time što odbijemo da ugasimo to naše svetlo.
Čuvajte svoj mir i svoju tišinu!
P.S. nedeljni horoskop je u pripremi...prvo baterije pa onda tekst
